Меморију је најлакше објаснити кроз практичан пример.
Меморија у LMC моделу представља сандучиће. Меморија се састоји од ћелија од које свака може да садржи вредност и има своју адресу.
CPU са меморијом комуницира помоћу два регистра; адресни регистар и регистар података.
MAR је повезан са декодером који враћа тачну адресу бајта.
MDR је повезан на сваки ред бита и спреман је да прими (баферује) податке.
Свака ћелија меморије може да садржи један бит.
Свака ћелија има три линије:
Код LMC модела, број адреса је био 100.
У правој меморији највећи број могућих адреса одређује ширина MAR битова.
Ако MAR има ширину битова k, број могућих адреса је: $$M = 2^k$$
Али како онда рачунари имају много већу меморију од оперативне у реалном свету?
Постоје технике, начини адресирања, које омогућавају адресирање већих адреса од адресне ширине MAR-а.
Један метод је показивач на неки регистар опште намене, који садржи адресу у жељеној меморији.